poljesuncokreta

  Kada ti odes iz moje blizine

meni ostanu uzdasi

i poneki,tek pozuteo,list

ispod drveta u parku.

Ostaju mi osmesi isarani po zidovima

svih onih ulica kojima smo prolazili.

Ostaje mi i blagi miris peciva

u vetru koji duva pored gimnazijskih vrata...

ostalo mi je i nekoliko braon klupa

pored nase malene recice.Ostala mi je i recica.

Ostala mi je i uzaludno potrosena toplota zagrljaja

koji ne greje tvoje prste,tvoja ledja

i tvoje hladnjikave noge

i ostale su mi uvek hladne usi...i slova su mi ostala

da ih slazem i redjam i da ih nikome ne pokazujem...

i ja sam mi ostao

da me odvedem jedno vece i ostavim me

ispred tvojih vrata.

za Gocu...

 Sećam se bili smo mali i često smo igrali žmurke i niko se nije znao tako dobro sakriti kao moja rodjaka Slavica...i svi mi koji smo pronadjeni,čekali smo da istrči sa nekog neverovatnog mesta i kaže:pu spas,za sve nas...i dešavalo se da počnemo da igramo drugu igru a da ona jos ne izadje...I sećam se kako je jednom deda dok je nešto radio,slucajno našao nju i pitao je od koga se krije kada ostala deca igraju ledenog čike ispred ambulante,i uzevši je za ruku poveo je do nas...
...i sada kada smo'kao'veliki često tražimo mesto gde bi mogli da se smestimo...i zavirujemo u druge ljude,nekad ih je tako mnogo oko nas ali gledajuci ih ne vidimo u njima mesto za nas i ne nalazimo ono nešto što nam treba...
  a onda slučajno pogledamo u sebe i učini nam se tako lepo i udobno,i svidi nam se ta neka poznata toplina i taj mrak tako idealan za skrivanje...i poželimo da nas nikada ne pronadju...i želimo da ostanemo skriveni,ali nam je drago kada znamo da nas traže i da se neko trudi da dopre do nas...i razočarani budemo kada shvatimo da svi polako odustaju i da jedno po jedno,odlazi da se igra drugih igara a mi ostajemo zaboravljeni u našem savršenom zaklonu...i tužni budemo...i očajni ponekad...a zaboravljamo da smo sami izabrali da se tako dobro sakrijemo i da bi sami mogli i da izadjemo iz zaklona samo ako bi to stvarno i želeli...i čekamo pogodnu priliku i čekamo pravo vreme i mnogo toga još bi čekali,a u stvari čekamo da čujemo topao glas i jednu nežnu ruku koja će nas podići,odvesti medju drugu decu i ubediti da i tu drugu igru možemo igrati podjednako dobro i uspešno kao i oni...

 Nova godina obicno ljudima bude povod da podvuku neku crtu,da vide sta su uradili,sta su postigli a sta nisu za proteklih 365 dana.Bez obzira da li je slave ili ne ,da li joj se raduju ili ne...i cuo sam slucajno razgovor dve zene u busu...zalile su se kako im se nista lepo nije dogodilo,osim sto se jedna zaposlila a drugoj se udala cerka i dobila je DVD u nekoj nagradnoj igri...i onda je prva rekla:sve u svemu godina je prosla a ja srecu nisam osetila...

i izasle su iz busa,ali te reci su ostale jos dugo da lebde iznad mene kao neki mracni olujni oblak.Da li je stvarno sreca samo u velikim stvarima?Da li smo srecni samo onda kada se ozenimo/udamo,kupimo auto,kada dobijemo dobar posao,kada dobijemo bebu ili dobitak na lutriji?

 Sta je sa ostalih 359 dana,da li su oni nesretni i propali...moj odgovor je NE!Jer svi mi imamo mnogo srecnih  trenutaka ali ih cesto ne prepoznajemo i ne cenimo dok traju...zar sreca nije u mirisu jutarnje kafe ili caja sa osobama koje volis,u povratku kucu posle napornog dana,u igri sa kucnim ljubimcem po sobi,u pozivu ili poruci u pravo vreme,u tome da spavas dok napolju pada kisa,da se nekada smejes kao lud a da u stvari ne znas zbog cega,u 2,3 sata sedenja sa prijateljima u kaficu bez mreze za mobilni telefon,u ukusu palacinka sa kremom i bananama recimo ili kada usrecimo nekog do koga nam je stalo(produziti po sopstvenom izboru)

...i uvek kada sretan trenutak podelimo sa nekim,makar to bilo samo kroz razgovor,on ostaje negde zapisan,negde u nama i konacni zbir ce izgledati mnogo veselije...i nebitno je da li smo ostvarili neki cilj koji nam je svet zacrtao,ko god da bio taj 'svet' bitno je da mi znamo i da se trudimo da u svakom trenu budemo bolji nego sto smo bili u trenutku pre...i ova nasa mala plava planeta ce nam izgledati kao mnogo podnosljivije mesto!!!!

 Kada imamo bolesnu biljku u ormaru i kada joj uputimo brižne i utešne reči o tome da znamo kako se oseća i često je tešimo i hrabrimo da izdrži - to je uteha...a kada tu biljku izvadimo iz ormara,stavimo na sunce,zalijemo i onda joj uputimo neku neku finu,nežnu reč to je onda okrepa...

...i svima nama je često potrebna okrepa i neko ko će nam pomoći da pobedimo svoje slabosti a ponekad olakšanje donosi samo saznanje da nismo sami i da se svako bar ponekad oseća slično kao i mi...i možemo otići u bilo koju zemlju ali i nas i ljude koje sretnemo  i dalje će mučiti isti problemi,jer na kraju krajeva i na početku početaka kud god pošao na put vodiš sebe...I mnogo je onoga i onih koji bi hteli da nas vrate u ormar...stotine loših vesti nas svakodnevno bombarduje i puni našu ličnu memoriju groznim stvarima sa svih meridijana,koje se tu gomilaju i talože...tu je i zamka obrazovnog sistema u koju se može lako upasti jer tu uvek drugi određuju da li valjaš ili ne valjaš...ako si dobro uradio test onda te tapšu ako nisi onda ne valjaš i to može da pređe u naviku prevelikog osvrtanja i oslanjanja na tuđa mišljenja...i dok se okreneš već si završio u ormaru bez vode,bez sunca i gde  ti društvo prave samo moljci koji u tišini grickaju stare kapute...

 Jednom davno,dok sam još išao u osnovnu školu,imao sam svoju malu farmu puževa...ustvari dali su nam zadatak da sakupljamo puževe uz obećanje da će novac koji za taj trud dobijemo otići u fond za exkurzije na kraju godine...i tako sam po raznim livadama i divljim kupinama pored puta naskupio dvadesetak komada...ali od nekog sam čuo priču da oni neće preko soli i naravno radoznalost je bila jača od školskog zadatka...tako je jednog prolećnog dana uz pomoć dva pakovanja tuzlanske soli nastala moja farma...a onaj fond je i onako pojeo mrak i mi smo ekskurziju plaćali iz svog tj.tatinog džepa...i napravio sam poveći krug od soli a njih stavio u sredinu i gledao kako se uvlače u svoje kućice čim bi došli do bele linije koja im je bila krajnja granica...i imao sam farmu nepuna dva dana,drugog dana uveče padala je kiša,otopila so i moji su pužići pobegli u nepoznatom pravcu...

...kao i uvek nisam se slučajno setio pužića i soli(btw zbog soli sam jedva izbegao batine,kada je mama videla da je razasuta po travi)jer često smo i mi kao ti mali puževi,nailazimo na razne granice koje su nam postavili drugi ili smo ih možda sami povukli kao belu liniju do koje možemo ići i do koje nam drugi mogu prići...i znamo šta se sme reći ili uraditi a da nas ne smatraju čudnim,da ne pomisle ovo ili ono,da ne otvorimo sebe više nego što je neophodno...i znamo granicu između privatnog i poslovnog,između drugarstva i nečeg više od toga,ali ipak nekad se zanesemo i dodirnemo so najosetljivijim delom sebe...i onda se uvlačimo u kućicu i lečimo rane...i želimo da pređemo tu granicu,jer nam se čini da je trava tamo lepša,zelenija i nadamo se da će rosa oprati so koja će nas peći jer smo se usudili preći preko nje...i često odustanemo bez pokušaja i lažemo sebe da je bolje čuvati ono što imamo i da su mnogi sagoreli u pokušaju prelaska....i u nedostatku hrabrosti gledamo u nebo i čekamo kišu a kiše nema...i kada napokon možda i padne,trava će biti suva i neupotrebljiva....i biće kasno za kajanje jer kada jednom ne bude bilo granice neće biti ni razloga za njen prelazak....

 "A on je pozvao k sebi dete,stavio ga među njih i rekao:,,Zaista,kažem vam,ako se ne obratite i ne postanete kao deca nećete ući u nebesko kraljevstvo"

                                                                                  (matej 18:2,3)

heh...oduvek sam želeo da post počnem nekim citatom...i nije da sam odjednom dobio želju da obezbedim mesto u kraljevstvu nebeskom ali me ovaj deo o deci neprekidno zaokuplja...i oduvek sam bio nekako ponosan što dete u meni opstaje kroz sve dane koji su prošli od vremena kada sam to prestao biti po godinama...ali ipak  prečesto uhvatim sebe kako sam sebi komplikujem život,kako nemam hrabrosti da napravim neki korak jer me strah da bi mogao biti pogrešan i kako sam često previše ponosan da bih priznao neke zablude,neke slabosti i neke pogrešne procene...

i sve manje život oko sebe posmatram kao igru i sve su mi očiglednija neka pravila koja su mnogo surovija bez prava na opuštanje,bez prava na maštanje i bez istinske slobode...što je donekle i normalno ali kad tad nas zdrobi i iscedi iz nas svu onu vitalnost i živost koju smo kao deca imali...

...a deca su deca jer nemaju u sebi nezdravog ponosa,nije im najvažnije šta će drugi misliti o njihovim postupcima,ne plaše se da pokušaju pa makar i pogrešili,maštaju i to sa ponosom pričaju drugima...kao kada je jedna mala Marina nešto crtala na času likovnog i učiteljica je pitala:

,,Šta to crtaš"

,,Boga"odgovorla je Marina

,,ali Marinice kako Boga,pa znaš da Boga niko nije video"

a Marina na sekund ostavila rad i važnim glasom rekla učiteljici:

,,e sad će ga videti"

...i možda odavno nisam dete ali ću ono dete u meni čuvati svim svojim silama...i nadam se da će i ono čuvati mene....

i p.s.možda sam post sa citatom mogao započeti i Đoletovim stihom

,,o da mi je da se još samo jednom zaljubim

opet bih uzeo kostim večnog dečaka..."

  ,,Nemaš vremena za svoj život" rekla mi je jednom Ona,,nauči da kažeš NE,i drugi će te prestati iskorišćavati"

...i mislio sam tada da preteruje i kako ja pomažem drugima drage volje i samo onda kada ja to želim i kada,ti,drugi to i zaslužuju...i uvak sam bio tu za krug gradom i razgovor sa drugaricom makar to bilo u ponoć,da tetkinim baka-drugaricama idem po pivo,da čuvam rođaki dete u subotu veče jer je nju gospodin Pravi(nr.2)pozvao u grad,da radim i kada imam slobodan dan jer eto kasnimo a klijent je uvek u pravu itd...itd...

...i ispričala mi je tada priču o stjuardesi i o tome kako ona u slučaju neke nezgode u avionu ima obavezu da svim putnicima stavi onu masku sa kiseonikom...i kako među putnicima ima i dece i starih,bolesnih,invalida,uplašenih...i težak je i nezahvalan zadatak odrediti kome prvo staviti masku...i  nisu to ni invalidi ni stari,ni bolesni,ni uplašena deca već je po pravilu službe određeno da masku prvo mora da stavi sama sebi...i nije to ni malo sebično,jer samo zdrava,trezvena i sa plućima punim kiseonika može na najbolji način pomoći i ostalim putnicima u avionu....

...i ne želim da zvučim kao oni(obično grozni)ljudi koji kao izgovor za svoju sebičnost,nesaosećajnost,često i gramzivost,koriste onu još grozniju poslovicu koja kaže"i Bog je prvo sebi stvorio bradu"

Ne...samo osećam da mi treba moja maska sa kiseonikom i malo slobodnog prostora da udahnem na miru par puta i biću opet kao nov...